| |
Brad Mehldau Trio
James Carter Quintet
Univerzalna sala, Skoplje
24. oktobar 2009.
Skopje Jazz Festival 2009
|
25. oktobar 2009.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Već dugi niz godina nestrpljivo čekamo da Brad Mehldau poseti Skoplje (kao i James Carter). Uglavnom razlozi ne dolaska bili su gust raspored koncerata, i vremenski period kada oni sviraju po Evropi. I vidi čuda, obojica su došli ove godine i nastupili iste večeri na Skopje Jazz Festivalu (bravo Olivere!), sa grupama kakve smo samo mogli zamisliti. Brad Mehldau sa svojim triom, a James Carter sa svojim kvintetom.
BRAD MEHLDAU TRIO
Brad Mehldau – piano
Larry Grenadier – ak. bas
Jeff Ballard – bubnjevi
Na koncertu Breda Mehldau nije bilo dozvoljeno nikakvo snimanje niti fotografisanje i to je bilo maksimalno ispoštovano, tako da sam se udobno zavalio u sedište i prepustio uživanju. Veliki sam “zavisnik” trio formacija, naročito Keith Jarrett trio, Chick Corea trio, Bill Evans trio, Michel Petruccianni trio i Oscar Peterson trio. Šta god mislili, hteli priznati ili ne, bar za mene, akustične standardne trojke su ipak privilegija i ponos momaka preko “bare”. To se potvrdilo i ove večeri. Bred Mehldau, premijerno, uživo, i ja u prvom redu. Nema potrebe praviti nikakve usporedbe sa malopre spomenutim trojkama. Bred Mehldau je priča za sebe. Ostao sam bez daha. Magiju ovaj trio stvara zajedno; njihov “ručni rad” ide ispod i iznad, jedan za drugim, svaki ostavlja svoj trag, solira, u nekim trenucima se čak i razdvajaju jedan od drugog, ali ni po koju cenu ne beže van okvira “slike”. Nema nikakvih talasanja, postoji samo vrhunac. Oni ne nose muziku na leđima; muzika nosi hjih. Lirična interpretacija božanske ljubavi, od početka do kraja u jednom dahu.
Nije bilo nikakvih prekida izmedju pesama sa uobičajenim najavama (sada sledi ova stvar, pa ova, hvala puno, divni ste i slično). Samo duboki naklon Mahldau-a.
Bred Mehldau zatvorenim očima i poduprtom bradom na desnom ramenu, duboko je emotivno uneo sebe u svaku božju stvar koje smo sinoć čuli. Rad rukama, nevidjen. Leva ruka drži ritam, desna solira, pa obe sviraju magične note, leva ruka ide sa niskim frekvencijama a leva svira visoko sasvim drugu melodiju. Naročito impresivan je bio jedan solo negde na sredini koncerta. I to kakav solo!
To me je podsetilo da je krajnje vreme videti i Keith Jarretta u Skoplju. Brad Mehldau je napravio pravi izbor sa ostalom dvojicom muzičara. Jednostavno zvezde su se poklopile u pravo vreme. Ritam sekcija je prosto brilijirala. Naročito me je zadivio Jeff Ballard. Veoma ubedljiv i domišljat bubnjar. Larry Grenadier takodje fantastičan. Vrhunska muzička inteligencija. Oko 75 minuta svirke. Samo jedan bis na moju žalost, i moju “glad” da ih slušam bar još pola sata, pa da doživim nirvanu. Svi privilegovani u sali se mogu samo dičiti tom jedinstvenom trenutku.
Slušali su Brad Mehladu trio. Trio koji će sigurno ući u jazz enciklopedije.
JAMES CARTER QUINTET
James Carter – saksofoni, flauta
Corey Wilkes – truba
Gerard Gibbs – piano
Ralph Armstrong – ak. bas
Leonard King – bubnjevi
“Otkriven” od strane Branforda Marsalisa kada je imao 17 godina, James Carter je novi “superteski” šampion džez muzike. Od boga nadareni Carter, svira sve moguće duvačke instrumente. Novi “mačak” se snalazi sa saksofonima kao delfin na otvorenom moru. Sa njim je sve moguće. Naročito je impresivan njegov posebni “puck”-asti stil sviranja.
 |
Ljudina od čoveka, Carter je izašao na binu dočekan velikim ovacijama. U rukama je nosio sve svoje duvačke sprave odjednom. Delovao je veoma impresivno i sa stavom. Naslutio sam u njemu veliku količinu crnačkog ponosa, ali naravno ne u negativnom smislu. Naprotiv, upravo onaj “black pride attitude” (koji obožavam) spreman da “sruši” sve ispred sebe svojom muzikom.Tako je i bilo. Nasledstvo i zaostavština velikana (Parker, Coltrane, Dolphy, Henderson, Rollins, Adderley) su njegovo “gorivo” i spiritualna sila. To je večeras demonstrirao na najbolji mogući način. |
| |
|
Furiozni nastup, savremeni ton melodija, uigran i veoma, veoma raspoloženi sastav doprineli su da se publika odlično zabavi. Skandiranja, pleskanje rukama, lupanje nogama i gromoglasne ovacije orile su se salom. Po meni možda nepotrebno dodvoravanje publici sa 4-minutnim medlijem odlomaka iz Carmen i još par poznatih tema, je bio jedini trenutak koji me je malo razočarao. Carter je ruku na srce, to izveo na maestralan način, i naravno delirijum kod publike bio je neizbežan. Jednostavno je hteo da kaže da je on taj novi “bad motherfucker”. Upravo on, i niko drugi.
Pored same svirke, bio je to i jedan veliki spontani šou. Momci su na sceni glasno razgovarali, smejali se i dobacivali jedan drugome. Carter je svirao, menjao instrumente kako od šale, “vrištao”, “pričao”, “stepovao” na svom saksofonu. Dijapazon njegovih mogućnosti je na trenutke ostaviio moju malenkost široko otvorenih usta. A na jednoj solo deonici gde bi pomislili da je sam Parker “vaskrsao” pojavila se čak i suza u oku mom!
Jedini takav osećaj u životu sam imao 2000-te kada je David Murray Octet svirao Koltrejna i Love Supreme u ovoj istoj sali.
Iako je Carter bio upravo taj koji je privukao najveću pažnju publike, zasluge ima i trubač Wilkes koji je imao nekoliko fantastičnih sola. Ritam trio bio je “napaljen” do daske, bez pardona. Armstrong na basu prava mašina za “mlevenje mesa”; Gibbs za klavirom je svojim perkusionističkim stilom širio “zarazu” na sve strane, a bubnjar King (mislio sam da ima neki facijalni problem) bio je nasmejan od uha do uha čitavo vreme. James Carter je uveliko dokazao (i ako je to i naučna činjenica) da su oni superiorna rasa. Na našu veliku sreću i moju radost!
Život je lep.
Fotografije sa koncerta
tekst i fotografije - zoran ingilizov
|
|
|
| |
|
Kind Of Blue - Pola veka
Njegova jednostavnost i bazičnost, inspirisana čistokrvnim bluzom, improvizovana spontanost, plene i oduševljavaju muzičke sladokusce već 50 godina. Njegovo ime MILE(S) (D)AVIS (na latinskom hiljadu ptica), krije simboliku muzičke slobode ...
Zoran Ingilizov
|
| |
|
|
|
